Autor teksta Vera Bojičić
16_1.jpg

Bilo mi je potebno dve godine istraživačkog rada da bih videla procese koji se dešavaju u ćeliji i da bih sagledala celinu. Videla sam paralelan svet koi se odigrava u ćeliji. Gledala sam strukturu, zalazila u DNK i sve mi je bilo poznato sa većeg  nivoa prostor-vremena.

Mitohondrije su mi bile nepoznate pa sam zaključila da su nastale nadogradnjom. A onda sam „slučajno“  došla do virusa i ostala nema zbog podudarnosti.

Virusi su acelularni, ultramikroskopski,organizmi nesposobni da se razmnožavaju van ćelije domaćina. Izvan ćelije domaćina oni nepokazuju osobine živih bića, čak mogu i da kristalizuju.
Kristalizovani virusi zadržavaju sposobnost infekcije ćelije.

Ovaj  njihova osobina govori o sposobnosti virusa da putuje svemirom kao kristali i da tako sačuvaju svaku informaciju koju sa sobom nose dok ne stignu na pogodnu planetu da se umnože.

Zrela virusna, vanćelijska, čestica sposobna da inficira ćeliju domaćina naziva se virion. Ulaskom u ćeliju virion postaje aktivan tj.virus.

Dolaskom na tlo koje mu može poslužiti za razvoj postaje živo biće.

Za viruse se u pravom smislu može reći da se nalaze između živog i neživog sveta. Prisustvo nukleinske kiseline i sposobnost da se ona menja (mutira) čime se virusi prilagođavaju promenama u spoljašnoj sredini kao i prisustvo proteina su svojstva živih bića. S druge strane, u odnosu na živi svet, virusi nemaju ćelijsku građu
(acelularni su), niti sposobnost obavljanja metabolizma. Kako im sve oni se mogu razmnožavati samo unutar žive ćelije.

Oni su sposobni kada ožive da se prilagođavaju sredini. Razmnožavajući se samo u okviru ćelije koju su naselili. Virusi su potrošači.

Nukleinska kiselina je ili DNK ili RNK, pri čemu oba tipa mogu biti i jednolančane i dvolančane. Nukleinska kiselina čini virusni genom(skup svih gena), koga čini jedna kopija gena. Zato se virusi mogu smatrati haploidnim organizmima. Virusni genom može sadržati od nekoliko gena do nekoliko stotina gena. Ima ih raznih vrsta i sadržaja. Od toga zavisi gde će se nastaniti.

Virusi se razmnožavaju na način koji je jedinstven u živom svetu pa se naziva umnožavanje. Ćelija domaćin, po ulasku virusa u nju, proizvodi nekoliko desetina do nekoliko stotina virusnih nukleinskih kiselina i
na hiljade proteinskih kapsomera, a nakon toga se ovi delovi spajaju u veći broj virusnih čestica.

Ovo je bitno da cela ćelija proizvodi sve što je potrebno da bi im omogućila život, ne bori se protiv njih. I množe se. ,, Naselite Zemlju i množite se.“

Sazrevanje virusa je stvaranje nukleokapsida kombinovanjem nukleinske kiseline i proteina. Oslobađanje viriona iz ćelije domaćina može se vršiti na razne načine: razlaganjem (lizom) ćelije što dovodi do smrti ćelije, egzocitozom – pri kojoj virus od membrane ponese jedan deo kao svoj dodatni omotač i dr. Ova poslednja faza može kod nekih DNK virusa da izostane. Takvi virusi ugrade svoju DNK u DNK domaćina i deobom se
prenose na potomačke ćelije (virusna DNK se replikuje zajedno sa DNK domaćina). Nazivaju se provirusi (latentni – mirujući virusi).
Ugrađeni u DNK domaćina, provirusi gube sposobnost infekcije, ali se u određenim uslovima
(povišena telesna temperatura, pad imuniteta i dr.) ili spontano mogu ponovo aktivirati.

Nakon naseljavanja organizma, Zemlje, dolazi do opredeljivanja. Najbolje je ako se ugradi u gen i tako postane deo celine.

Ovo je priča o ljudima i njihovom dolasku na Planetu zemlju.

Kako odlučimo i koji put izaberemo vidi se i šta će se sa nama desiti. Samo oni koji se spoje i ugrade u DNK imaće život večni, što znači da prihvate pripadnost celini.
Ovo je paralelan svet, potpuno identičan, videla sam ga pre nekoliko meseci i bogami do sada ćutala dok nisam sve sagledala i shvatila da je baš sve tako,kao što vam pišem u svojoj knjizi. Mi smo na kosmičkom nivou virusi.
Iz ove priče o njima vidimo i svoje mogućnosti.

Ova slika vrusa i njihovog delovanja, za mene je već duže vreme fascinantna. Neverovatno je kada se deo slike nebeske poklopi sa slikom na Zemlji.

Posmatrajući život virusa u ćeliji i šta rade, kroz tu sliku možemo čitati bez greške istoriju naše kosmičke ćelije. Možemo videti kakav se život odvija u pojedinim galaksijama. Sve je zapisano.

U njoj se vidi i put ljudi i kako se sjedinjuju sa delom oca, kako postaju i sami stvaraoci. Vidi se da kada postanu deo gena da i oni učestvuju u stvaranju novog života. Ćelija zna da stvori celoga čoveka
i sav život oko njega.

Vidimo i kako cela ćelija može da nastrada ako se virus ne ujedini već samo troši i razara.

Sve nam je zapisano i možemo da vidimo samo u jednoj ćeliji. Tu smo i mi, naravno u mikro svetu u jedinicama koje na taj način grade i dograđuju naše biće. Svaki virus doda i deo znanja u gen koji je sa sobom doneo.
Na isti način i mi postajemo deo Tvorca, ako se sjedinimo postajemo i stvaraoci.

Uvek kad otkrijem poneki paralelan svet ostanem zadivljena mudrošću,
da stvarno sve možemo znati ako je prihvatimo i vidimo.

Sad mi je i jasno zašto se virusa nikada nisam bojala, jer ako ih upoznamo onda znamo da su oni naš gradivni deo. Mi ljudi samo sazdani od ćelija koje su sagradili visrusi nižući se kroz prostor-vreme menjajući nam strukturu i osobine.

Iz svemira na Zemlju neprekidno pristižu novi elementi za dogradnju.
Ljudi si neke pojave primećivali,a u Paralelnim svetovima sam uzela za primer mišljenje da život na zemlju stiže kroz kapi kiše. To se događa.
Kada jedna civilizacija dosegne prag da zna da je potrebno sastaviti ćeliju da bi se život stvorio i počne svoju rastavljati na delove i tako je uputiti u kosmos. Pritom one,znaju da samo mogu biti aktivirane ako postoje uslovi za njeno povnovno sastavljanje.
Čim iz vazduha, deo gena zapakovan u opnu virusa, dospe u vodu ona će započeti umnožavanje tražeći svoje mesto za sastavljanje.

Svaki virus ima u sebi koordinatu gde treba da se zakači. Ako je ne nađe u potrazi za njom, on može da izazove pošast,a ako je nađe postane deo celine kojoj pripada.
Opstaje vrsta kojoj odgovaraju uslovi planete.

Svaka paralela koja se uzme između čoveka i virusa daće nam podudarnost

da smo na istome nivou sveti kao i oni.

Sa virusima došao je i odgovor otkuda mitohondrije u ćeliji.Mitohondrije  su povezane sa latentnim, mirujućim virusima. Zajedno sa mitohondrijama čine taj treći dograđeni deo u čoveku.

Zahvaljujući relativno maloj veličini humane mt DNK ,celokupna sekvenca određena je još 1981. godine. Od 16 569 nukleotidnih parova (bp) u 44% nalaze se parovi guanina-citozina (G+C).

Svojstva i veličina

To je posebna vrsta DNK slična prokariotskoj i po obliku (prstenasta), po osobinama nekih kodona kao i po tome što nije vezana za histone.Ima sposobnost replikacije nezavisno od replikacije jedarne DNK, a i mitohondrije se dele nezavisno od deobe same ćelije. Po veličini je slična virusnoj DNK jer se kreće od oko 6000 – 300 000 bp, dok je kod sisara oko 16 500 bp (manje od 0,03 % od veličine najmanjeg hromozoma).

Naučnici na mitohondrije gledaju sa naklonišću i nazivaju ih elektranama za energiju, naravno one to i jesu jer dodaju energiju za svoj deo života koji na nivou čoveka proizvodi stres i paranoje.

Kada sam videla broj mitohondrija u biljnim ćelijama shvatila sam da su prvo biljke okupirane, a zatim ljudi.

Ovo saznanje traži da se preispita naša ishrana, i da se svaka biljna ćelija sa velikim brojem mitohondrija izbaci iz ishrane.


(Tekst je zaštićen kao intelektualna svojina)