| Ovaj njihova osobina govori o sposobnosti virusa da putuje svemirom kao kristali i da tako saÄuvaju svaku informaciju koju sa sobom nose dok ne stignu na pogodnu planetu da se umnože.
Zrela virusna, vanćelijska, Äestica sposobna da inficira ćeliju domaćina naziva se virion. Ulaskom u ćeliju virion postaje aktivan tj.virus.
Dolaskom na tlo koje mu može poslužiti za razvoj postaje živo biće.
Za viruse se u pravom smislu može reći da se nalaze izmeÄ‘u živog i neživog sveta. Prisustvo nukleinske kiseline i sposobnost da se ona menja (mutira) Äime se virusi prilagoÄ‘avaju promenama u spoljaÅ¡noj sredini kao i prisustvo proteina su svojstva živih bića. S druge strane, u odnosu na živi svet, virusi nemaju ćelijsku graÄ‘u
(acelularni su), niti sposobnost obavljanja metabolizma. Kako im sve oni se mogu razmnožavati samo unutar žive ćelije.
Oni su sposobni kada ožive da se prilagoÄ‘avaju sredini. Razmnožavajući se samo u okviru ćelije koju su naselili. Virusi su potroÅ¡aÄi.
Nukleinska kiselina je ili DNK ili RNK, pri Äemu oba tipa mogu biti i jednolanÄane i dvolanÄane. Nukleinska kiselina Äini virusni genom(skup svih gena), koga Äini jedna kopija gena. Zato se virusi mogu smatrati haploidnim organizmima. Virusni genom može sadržati od nekoliko gena do nekoliko stotina gena. Ima ih raznih vrsta i sadržaja. Od toga zavisi gde će se nastaniti.
Virusi se razmnožavaju na naÄin koji je jedinstven u živom svetu pa se naziva umnožavanje. Ćelija domaćin, po ulasku virusa u nju, proizvodi nekoliko desetina do nekoliko stotina virusnih nukleinskih kiselina i
na hiljade proteinskih kapsomera, a nakon toga se ovi delovi spajaju u veći broj virusnih Äestica.
Ovo je bitno da cela ćelija proizvodi sve Å¡to je potrebno da bi im omogućila život, ne bori se protiv njih. I množe se. ,, Naselite Zemlju i množite se.“
Sazrevanje virusa je stvaranje nukleokapsida kombinovanjem nukleinske kiseline i proteina. OslobaÄ‘anje viriona iz ćelije domaćina može se vrÅ¡iti na razne naÄine: razlaganjem (lizom) ćelije Å¡to dovodi do smrti ćelije, egzocitozom – pri kojoj virus od membrane ponese jedan deo kao svoj dodatni omotaÄ i dr. Ova poslednja faza može kod nekih DNK virusa da izostane. Takvi virusi ugrade svoju DNK u DNK domaćina i deobom se
prenose na potomaÄke ćelije (virusna DNK se replikuje zajedno sa DNK domaćina). Nazivaju se provirusi (latentni – mirujući virusi).
Ugrađeni u DNK domaćina, provirusi gube sposobnost infekcije, ali se u određenim uslovima
(povišena telesna temperatura, pad imuniteta i dr.) ili spontano mogu ponovo aktivirati.
Nakon naseljavanja organizma, Zemlje, dolazi do opredeljivanja. Najbolje je ako se ugradi u gen i tako postane deo celine.
Ovo je priÄa o ljudima i njihovom dolasku na Planetu zemlju.
Kako odluÄimo i koji put izaberemo vidi se i Å¡ta će se sa nama desiti. Samo oni koji se spoje i ugrade u DNK imaće život veÄni, Å¡to znaÄi da prihvate pripadnost celini.
Ovo je paralelan svet, potpuno identiÄan, videla sam ga pre nekoliko meseci i bogami do sada ćutala dok nisam sve sagledala i shvatila da je baÅ¡ sve tako,kao Å¡to vam piÅ¡em u svojoj knjizi. Mi smo na kosmiÄkom nivou virusi.
Iz ove priÄe o njima vidimo i svoje mogućnosti.
Ova slika vrusa i njihovog delovanja, za mene je već duže vreme fascinantna. Neverovatno je kada se deo slike nebeske poklopi sa slikom na Zemlji.
Posmatrajući život virusa u ćeliji i Å¡ta rade, kroz tu sliku možemo Äitati bez greÅ¡ke istoriju naÅ¡e kosmiÄke ćelije. Možemo videti kakav se život odvija u pojedinim galaksijama. Sve je zapisano.
U njoj se vidi i put ljudi i kako se sjedinjuju sa delom oca, kako postaju i sami stvaraoci. Vidi se da kada postanu deo gena da i oni uÄestvuju u stvaranju novog života. Ćelija zna da stvori celoga Äoveka
i sav život oko njega.
Vidimo i kako cela ćelija može da nastrada ako se virus ne ujedini već samo troši i razara.
Sve nam je zapisano i možemo da vidimo samo u jednoj ćeliji. Tu smo i mi, naravno u mikro svetu u jedinicama koje na taj naÄin grade i dograÄ‘uju naÅ¡e biće. Svaki virus doda i deo znanja u gen koji je sa sobom doneo.
Na isti naÄin i mi postajemo deo Tvorca, ako se sjedinimo postajemo i stvaraoci.
Uvek kad otkrijem poneki paralelan svet ostanem zadivljena mudrošću,
da stvarno sve možemo znati ako je prihvatimo i vidimo.
Sad mi je i jasno zašto se virusa nikada nisam bojala, jer ako ih upoznamo onda znamo da su oni naš gradivni deo. Mi ljudi samo sazdani od ćelija koje su sagradili visrusi nižući se kroz prostor-vreme menjajući nam strukturu i osobine.
Iz svemira na Zemlju neprekidno pristižu novi elementi za dogradnju.
Ljudi si neke pojave primećivali,a u Paralelnim svetovima sam uzela za primer mišljenje da život na zemlju stiže kroz kapi kiše. To se događa.
Kada jedna civilizacija dosegne prag da zna da je potrebno sastaviti ćeliju da bi se život stvorio i poÄne svoju rastavljati na delove i tako je uputiti u kosmos. Pritom one,znaju da samo mogu biti aktivirane ako postoje uslovi za njeno povnovno sastavljanje.
ÄŒim iz vazduha, deo gena zapakovan u opnu virusa, dospe u vodu ona će zapoÄeti umnožavanje tražeći svoje mesto za sastavljanje.
Svaki virus ima u sebi koordinatu gde treba da se zakaÄi. Ako je ne naÄ‘e u potrazi za njom, on može da izazove poÅ¡ast,a ako je naÄ‘e postane deo celine kojoj pripada.
Opstaje vrsta kojoj odgovaraju uslovi planete.
Svaka paralela koja se uzme izmeÄ‘u Äoveka i virusa daće nam podudarnost
da smo na istome nivou sveti kao i oni.
Sa virusima doÅ¡ao je i odgovor otkuda mitohondrije u ćeliji.Mitohondrije su povezane sa latentnim, mirujućim virusima. Zajedno sa mitohondrijama Äine taj treći dograÄ‘eni deo u Äoveku.
Zahvaljujući relativno maloj veliÄini humane mt DNK ,celokupna sekvenca odreÄ‘ena je joÅ¡ 1981. godine. Od 16 569 nukleotidnih parova (bp) u 44% nalaze se parovi guanina-citozina (G+C).
Svojstva i veliÄina
To je posebna vrsta DNK sliÄna prokariotskoj i po obliku (prstenasta), po osobinama nekih kodona kao i po tome Å¡to nije vezana za histone.Ima sposobnost replikacije nezavisno od replikacije jedarne DNK, a i mitohondrije se dele nezavisno od deobe same ćelije. Po veliÄini je sliÄna virusnoj DNK jer se kreće od oko 6000 – 300 000 bp, dok je kod sisara oko 16 500 bp (manje od 0,03 % od veliÄine najmanjeg hromozoma).
NauÄnici na mitohondrije gledaju sa naklonišću i nazivaju ih elektranama za energiju, naravno one to i jesu jer dodaju energiju za svoj deo života koji na nivou Äoveka proizvodi stres i paranoje.
Kada sam videla broj mitohondrija u biljnim ćelijama shvatila sam da su prvo biljke okupirane, a zatim ljudi.
Ovo saznanje traži da se preispita naša ishrana, i da se svaka biljna ćelija sa velikim brojem mitohondrija izbaci iz ishrane. |
