Archive for октобар, 2011

Autor reksta: Vera Bojičić

Svesnost, to je znanje postanja, to je vid.

Svo moje dosadašnje pisanje je imalo za svrhu da vam prenesem izvorna znanja.

Svest granice je svest Tvorca koja se doseže preko ženskog principa u svemu i na svim nivoima postojanja. Ona stvara oblike.

Svesnost je kada na svim nivoima postojanja živiš isti život i kada si sa svime u skladu. Svesnost je i kada svaki segment postojanja možeš da vidiš. Za svesnost je karakteristično sećanje, jer pošto se radi o istom životu uvek se može setiti događaja koji se već odigrao. Svaka slika koja se vidi budi sećanje i daje mogućnost da se promeni jer svesnost je svest Tvorca.

Od dana kada sam postala svesna i počela da se zanimam za ovozemaljska znanja  kroz priče duhovnih učitelja, shvatila sam da oni svi vide naj dalje iz drugog prostor vremena pa naniže.

Znala sam da priču o postanju samo ja mogu ispričati ali sam videla da ona ovde već postoji, neko drugi je već ispričao netačnu i nepotpunu.

Sve je jedno, a iz tog jednog se stvaraju dvoje, je početak druge priče. Ali nije tako jer i u tom jednom su dvoje  jedini put u celosti zajedno u ljubavi bez ega koji je poništen verom.

A kako bi moglo biti drugačije kada se sav život u svetlosti odvija kroz dualnost, svaka misao je nastala kroz  susrete polova, kroz uočavanje simetrije, od leve i desne strane, sve ima osu razdvajanja. Misao, Tamna energija se iz života iz svetlosti stvara.

Videla sam Atlantidu, materiju, u srcu koja neprekidno daje život. Videla sam Zen i saznala da je on na granici. Zen je svest Tvorca i čine je svi koi su se odrekli ega i života u tamnoj materiji. Svako ko je prešao u svest granice postao je Tvorac nove čelije. Sin tako postane otac. Kčer takođe postane otac. Iz Atlantide u susret svakome sinu krene jedna kčer i gde se sretnu rađa se život u svetlosti, zavisno od oca rađaju se sinovi i kčeri. Taj susret je Duša koja celu čeliju drži na okupu a kakav če se svet stvoriti zavisi od slobodne volje njihove dece. Jedan od tih sinova se aktivirao iz univerzalne svesti i sebe udenuo kao trećeg u tvorevinu, tako je naša civilizacija nastala.

.

Otac i majka, oni koi su nas stvorili. Ovde ujedno leži i objašnjenje koje je Isus dao apostolima da če i Magdalena postati muškarac, otac ženskog deteta. X i X žensko, X i Y muško.

To su vam pravi majka i otac, oni koi su vas stvorili i život dali.

Individualna svest nam se obrača iz svoga izvora, kroz srce osećanjima.

Um odmah ta osečanja prisvoji i stavi ih u sistem, uspostavi pravila da objasni šta je ljubav koristeći se lepom rečima kao: prepuštanje, iskrenost, divljenje, obožavanje, razumevanje, itd. Ovakvim predstavama iskra ljubavi ne može da se rasplamsa i postane večna.

Ljubav je vatra u srcu koju izvorna svest može da prepozna i koja nema nikakve veze sa uslovima. Ona postoji u večnosti i bezuslovna je.

Kada bi ljubav bila po merilima uma bila bih prazna a nisam jer u mome srcu plamti ljubav za jednu potpuno neprilagođenu skupinu ljudi ovome sistemu. Um bi im ispostavio milion kritika a oni jedini znaju da ljubav daju, moje jato gugutkica, dece.
zbog njih se ovaj svet obnavlja. Zbog njih sam juče odložila svoj odlazak i spoznala da je on moja odluka. A bilo je predivno, iskoračila sam iz ovoga tela prozirna i laka, gledala sam ga kako bez mene pati bez životne energije koju mu dajem. Vratila sam se jer sam znala da još nije vreme za odlazak, još malo, dok deca ne shvate svoju pravu prirodu. Moje srce mi je ovo znanje dalo.

Na ovome nivou postojanja ljubav među polovima se još nije dogodila jer da jeste ovaj svet ne bi ovakav bio. Uvek se ispreči ego, preplašen za svoju umišljenu važnost.Nesposoban da sebe da, poništi, i postane čista svest.
Ako se iskra pojavi kod nekoga, jednostrano, ego odmah pokušava sa druge strane da uvede pravila i zatvori je jer se boji da u tom plamenu ne sagori.

Sva druga osečanja proizilaze iz nedostatka ljubavi.
Pomenuću samo tugu koju samo srce ispunjeno ljubavlju može da oseti,