Autor teksta: Vera Bojićić

Tekst je objavljen u knjizi „Znanje na dar od izvora“

Pojmovi duhovne prirode uvek se mogu videti kroz nauku, ili obrnuto. Oni su paralelan svet.

Život ćelije sastoji se iz rođenja i rasta. Pojedine grupe se suočavaju sa izborom, da se podele na dve manje ćelije, ili da se samounište. Pitanje je koliko puta ćelija može da se podeli dok ne umre i zašto se to događa?

Kada se završi replikacija DNK, majka i kćeri ćelije nisu jednake. Na kraju niza ostane jedan deo koji nije kopiran i koji kćer ćelija jednostavno odstrani kao nepotreban. Novi molekul, kćer molekul, kraći je od majke.

Ovo je vrlo bitno ako znamo da je DNK knjiga stvaranja jedne civilizacije. Ovo odsecanje krajeva je identično sa drvetom života koje se grana. Ćelija kao i drvo gubi izvorna znanja, znanja postanja, bez kojih postaje smrtna. Ćelija se replicira i udaljava sve više od svog izvora, tako i gubi znanja, dok na kraju ne zaboravi i kako da se podeli.

Telomere su krajni delovi DNK koji ničemu ne služe, sem da budu žrtvovani u procesu replikacije. Zato broj telomera određuje koliko puta će jedna ćelija moći da se podeli.

Ovaj proces je identičan sa našim odnosom prema Izvoru, majci. Nigde se ne pominje, svest je uvek na prvom mestu.

Telomeraze su enzimi koji dodaju telomere na početak i na kraj DNK. Telomeraze su najaktivnije dok smo još u stomaku. Posle su sve manje aktivne.

More >